субота, 09. март 2019.

РАРИТЕТ - МОЈЕ НАГРАЂЕНЕ ПРИЧЕ ИЗ 1977. И 1978. ГОДИНЕ

ПОВРАТАК СА ПЛАНЕТЕ ЕИ БИ












ЕВО И ПРИЧА:

МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

ПОВРАТАК СА ПЛАНЕТЕ Еи Би


18. ЈАНУАР 2021. ГОДИНЕ:

У седамнаест часова по бродском времену више нисам могао да над-
владам нестрпљење. Као да су се све ово очекивање, радост и нада,
али и притајен, необјашњив страх, згрудвали у велику гуку испод грла, па сада даве, пулсирајуци у неком свом убрзаном, нервозном ритму.
Придох најближем прозору — у слепом окну видех, као у огледалу, свој узнемирени лик и разливен низ разнобојних светлости командног пулта.
Притиснух дугме, и прво жалузине, а затим и непрозирни штитници, нестадоше негде у дубини, уз једва чујан звук — као да се зрнца песка
осипају по окну.
Прво сам угледао светлости безбројних звезда — од оних најситнијих
које као блистави врх игле пробијају таму, до крупних као орах. Мирно
и без треперења, блиставе и непомичне, висиле су на тамној позадини.
Следеће чега сам постао свестан била је огромна дубина свемира —
између мене и звезда био је непојмљив простор, једно бескрајно, црно,
тродимензионално НИШТА. С времена на време, у близини брода, назирао
сам искричаву прашину и по неку бледу, танушну нит — као кад зажму-
рите и чврсто стиснете очне капке. Али, нисам знао да ли то заиста постоји,.
или је само рефлекс мојих напрегнутих, заморених очију.
Као и много пута до сада узалудно сам покушао да препознам
сазвежђа — небо ове стране Галаксије није ми ништа говорило. Резигни-
рано притиснух дугме — из дубина изронише штитници и жалузине уз тихи
шум песка који се осипа — и поново угледах себе и командно одеље-
ње у слепом прозорском окну.
На великом екрану низали су се бројеви компликованих прорачуна
централног компјутера.
Командант брода, Игор Мајиновић, пажљиво их је пратио и понеки фиксирао на малом, стоном екрану. Он ме брзо погледа и настави с прорачунима. Када се угасио и последњи низ бројева, он рече, не дижући главу, неким необичним, уздржаним гласом:
— Видећемо га за непун минут.
Тон којим је то изговорио испуни ме радосном слутњом. Све ове
године заједничког путовања научиле су нас да се разумемо без мно-
го речи.
— Које сазвежђе? — упитах опрезно, трудећи се да ми глас буде
миран. А на раменима сам осечао неку тежину, лопта у грлу поче жестоко да пулсира.
— Сазвежђа? Нема више никаквих сазвежђа! Сунчев систем, чујеш ли!
Наш систем!
Како да вам опишем нашу радост када смо на великом екрану угле-
дали далеку светлост Сунца? Блед и једва видљив међу већим, светлијим и ближим звездама, далеки блесак Сунца као да нас је грејао и на тој огромној удаљености. Била је то светлост нашег Система, човековог света и дома, први пут виђена после више од 15 година путовања бескрајима васионе ...
Враћали смо се на Земљу раније него што је то било ко очекивао —
за читавих дугих 80 земаљских година! Пут за који нам је у одласку
требало пуних 14 година, савршени међугалактички брод планете Еи Би
прохујао је брже него људска мисао — за мање од годину дана! Али,
била је то унапред изгубљена трка са временом. Знали смо да на Земљи
више нећемо срести никог познатог — услед временске дилатације тамо је пролетело око 80 година! Старији за петнаест година спустићемо се на нашу топлу планету, старији за безмало цео један век! Ипак, журили смо, хрлили у сусрет Земљи и човечанству свим расположивим моторима овогсавршеног брода.
Још и сада, после више од 15 година, живо се сећам речи председника
Уједињених нација на нашем свечаном испраћају:
»Генерална скупштина УН одлучила је да ви будете изасланици Земље
и људске расе на позив далеке планете Еи Би упућен свим непознатим,
пријатељским и разумним облицима живота у Галаксији. Идете на далеко
путовање, у сусрет много развијенијој и старијој цивилизацији него што је наша. Ваш повратак неће доживети нико од нас. Али нова сазнања која ћете донети нашим далеким потомцима, знања за која данас и не слутимо каква све могу да буду, значиће пресудан корак у развоју
људске расе и Земље. Корак који се једино може упоредивати са оним
недокучивим тренутком праисторије када је предак свих нас први пут
испузао из топлог мора на негостољубиво копно. То је прави тренутак
када је живот на Земљи започео, авантура која је омогућила да се
изнедри интелигенција, људска раса и разум. Данас се поново налазимо
пред сличним изазовом. Можда је ова дивна планета само наше кратко-
трајно пребивалиште између сланог мора из кога смо поникли и звезданог
мора у коме нас чека још недокучива судбина? Али, то ћете ви знати.
шаљемо вас као изасланике мира, добре воље и пријатељства људске
расе и планете Земље. Најважније је да то никад не заборавите!«
Те речи, записане и на првој страни нашег бродског дневника, остале
су дубоко у нама. Колико је стари председник био у праву! Враћали
смо се на Земљу носећи најдрагоценија знања једне прастаре цивилиза-
ције, откриће свих тајни за палеонтологе, машинске инжењере, физичаре,
биохемичаре, лекаре и генетичаре, детаљне карте наше и суседних галак-
сија, одговоре на сва теолошка и многа филозофска питања које човечан-
ство решава од свог постанка... Најзад, и оно најдрагоценије: огром-
но искуство једне напредне и мудре, сада већ ишчезле цивилизације, сличне
људској ...
Али, од Земље нас раздваја још нешто више од четири месеца лета. Мно-
го, у односу на наше нестрпљење. Мало, ако се сетимо да нам је у
одласку, на нашем броду, требало готово пет година за овај исти пут.

26. МАРТ 2021. ГОДИНЕ:

Дани пролазе једнолично, по устаљеном реду. Од 06 до 18 часова
емитујем бескрајне низове кратких порука. Свака садржи шифру за распо-
знавање и најважније изводе научног материјала који доносимо са пла-
нете Еи Би. Знам да због брзине којом се крећемо све то остаје далеко
за нама. Али, као и протеклих месеци, редовно и марљиво их емитујем
у мрачни, ледени свемир. Наше путовање је авантура у неизвесност, а
ови сигнали су једини наши трагови, оно што ће сигурно, једног дана, стићи до Земље и наших далеких потомака. Преосталих неколико часова насто-
јим да будем у контакту са што више чланова посаде. Редовно учеству-
јем на свим турнирима у стоном тенису, мини-кошарци, шаху, слободном
рвању, сунчам се у соларијуму, пре спавања укључим собни екран
на канал интерне телевизијске мреже.
Неколико година најгледанија и најчешче емитована била је једна еми-
сија, снимљена на самом броду, која је почињала сликом стјуардесе
у крупном плану која говори баршунастим гласом:
Добар дан, драги путници!
Говори вам домаћица ваздухоплова.
Управо смо полетели ка планети Земљи где стижемо за 14 година, 2 ме-
сеца, 8 дана, 13 часова, 56 минута и 48... извините, и 18 секунди. Лете-
ћемо на висини од триста педесет милиона до милијарду
километара.
Време на нашем путу ће бити лепо, с благим дахом климатизатора.
За вашу разоноду наша компанија је ангажовала по једну комету-жон-
глера на сваких седам година пута. Молимо вас да отпатке не бацате
кроз прозор и да из ваздухоплова излазите само на предња врата. Хвала
на пажњи.
Затим се камера удаљавала док се не би показало да је стјуардеса
само тренутна пројекција електронског рачунара на његовом централ-
ном екрану ...
Били су то драгоцени тренуци прикупљања
снаге, концентрације у
себе, поновног откривања извора чисте људске суштине. Јер сви ти ве-
штачки услови живота, мада реализовани до савршенства, нису могли да
из дубине подсвести избришу сазнање да се налазимо на делићу чврсте
материје која клизи кроз НИШТА и кроз ВЕЧНОСТ, кроз бесконачан
ПРОСТОР и ВРЕМЕ. Суочени смо с реалношћу тих апстрактних појмова
који измичу људском искуству и земаљским мерилима. Стварност апс-
трактног, без почетка и краја, независна од људске мисли и воље, по-
стојала је милионима векова и километара, у леденој осамљености све-
мира, пре но што смо је постали свесни, као што ће бесконачно постојати и после нас.
У друштву, у заједници, у оним узбудљивим тренуцима такмичења
када се сви делићи тела и ума целе екипе координирано концентришу у
напору да се постигне поен, кош, победа — најпре успевамо да по-
ново активирамо своју скривену унутрашњу снагу воље и самопове-
рења, да превазидемо себе. И да се следећих дана поново суочимо с
бесконачношћу времена и простора, без комплекса због бројних огра-
ничења која нам намећу наша крхка тела.
Били смо учесници изузетног, непоновљивог догадаја — сусрета две
цивилизације у бескрајима свемира. Једне, која се незаустављиво пре-
твара у НИШТА, у празнину и вечност, и друге, нове, полетне и младе
расе из малог система на једном од периферних спиралних крајева Галаксије...
Први пут знање једне цивилизације неће издробити спора али свеуништавајућа хука безмерне вечности свемирског Времена, бескрајног Простора и непознатих Димензија ...
Један завршен круг живота наставља се на други, младост и полет
оплемењују се искуством, мудрошћу, знањем ...
Али, да ли ће свемир дозволити да се у његовим недрима до краја
оствари тај процес, да се једна истрошена нит живота и разума преплете с другом, свежом и младом, да се биохемијске силе живота и виталности, разума и интелигенције, међусобно наставе, некажњено се супротстављајучи вечним принципима?
И да ли ће та периферијска, несавршена раса, наглашене виталности, неис-
црпних амбиција и самоповерења бити способна да изврши ту промену
саме досадашње суштине и хармоније целе звездане Галаксије?
Јер, људи ће сада, својим разумом, поништити Време и Простор, па и
супротставити се самој неуништивој и вечној Материји од које све постаје
и којој се, на крају свих крајева, ипак враћа...
Данас, око 19 часова, најзад се могла видети и Земља. Мала, бледа
тачкица у свемирском бескрају... Више од сата, све док се видела,
провео сам крај прозора библиотеке. На Земљу ћемо слетети за мање
од месец дана. Тачно 21. априла. А чекати је све теже, нестрпљење је
све веће ...
У 20,23 Земљу је заклопила блештава кугла Сунца, велика као по-
моранџа.

20. АПРИЛ 2021. ГОДИНЕ:

Налазио сам се у микротеци када се на екрану појавио командант
брода:
— Пажња особљу брода! Сви на своја места! У 21,27 и 00 секунди
почињемо с применом Правила за редовни улазак у планетарну орбиту.
Циљ: планета Земља. Одбројавање од 21,26 и 30 секунди.
Поћутавши неколико тренутака, наставио је тишим гласом:
— Момци, наша Земља је пред нама. Већ сутра рано ујутру моћи
ћемо да успоставимо везу. Али не заборавите да је на Земљи прошло
пуних 80 година. Очекујем од сваког од вас да и даље нормално врши
своју редовну дужност. Било шта да се догада. Уосталом, и ја се, као
и сви ви, надам да ће сутра и за нас бити леп пролећни дан — на нашој
планети.

21. АПРИЛ 2021. ГОДИНЕ:

У 07,48 у командном одељењу одјекну јасан, звучан глас који нас
одједном пресече као ласерски зрак:
— Говори планета Земља. Примили смо ваш код за распознавање.
Тврдите да сте свемирска крстарица за међупланетарни лет »Уједињени
народи планете Земље« која је 2005. године полетела у правцу планете
Еи Би. Наши апарати показују да је у питању други брод чије порекло
није с ове планете. Објасните!
Говори командант брода. Ваша су запажања тачна. Ово је
брод планете Еи Би уступљен уједињеним народима планете Земље.
Брод је под нашом искључивом командом. Посада је иста као и у
крстарици »Уједињени народи планете Земље«. Са нама нема станов-
ника других планета и не налазимо се ни под каквим туђим утицајем.
Молим да одмах обавестите председника Уједињених нација о нашем
доласку. Лозинка за распознавање у ванредним условима је »Аполо«.
чекаћемо ваш договорени одзив«.
Неколико дугачких секунди у везама се чуло само пуцкетање да-
леких електричних пражњења у атмосфери, а затим се поново јавио исти
глас:
— Подаци проверени, објашњење прихвацено. Очекивали смо вас тек
кроз 79 година, 10 месеци и 2 дана. На основу ваше брзине израчунао
сам да сте могли доћи овако рано. Слетите на поље Е.Л.И. 93, тачка
11/08, по карти којом располажете. Космодром спреман за ваш пријем.
Добро дошли на планету Земљу!
Сви у командном одељењу се задовољно осмехнуше. Пут је завр-
шен! Земља нас прима с добродошлицом!
Командант Игор искључи спољну везу и укључи унутрашњу.
— Говори командант брода! Наредење погонском одељењу! Од-
мах максимално успорите кретање! Наредење о примени Правила за
редовни улазак у планетарну орбиту ставља се ван снаге. Нови курс ће
бити накнадно саопштен. Наређење навигационом одељењу! Прорачу-
најте нови курс брода, паралелан с кретањем Земље око Сунца, на
максималном растојању које обезбедује одржавање везе!
Погледах га с неверицом. Нешто се догађало ...
Из погонског и навигационог одељења готово истовремено доде пи-
тање:
— Молим, поновите наредење?
У потпуној тишини командант понови наредење од речи до речи. И
додаде:
— Захтевам моментано извршење! Заказујем састанак савета
брода. Хитан и ванредан.
Искључио је унутрашњу везу и уморно превукао руком преко чела.
Напустих свој уредај за емитовање порука — ово што се догадало
било је далеко важније. Придох уз Игоров сто и тихо га упитах, пажљиво
га посматрајући:
— Не разумем. Опрезност никад није сувишна, али се бојим да немаш
довољно аргумената за такво понашање. Верујем да ће ти рећи и чла-
нови Савета ...
Био је очигледно уморан, али ни у изразу лица ни у очима не приметих
ништа необично, несвакидашње или болесно ...
Игор ме само погледа и, не одговоривши ми, укључи спољну везу:
— Хало, Земља! И даље чекамо ваш одзив за распознавање у ван-
редним условима!
Укључио је пријем, али се чуло само непријатно пуцкетање. После
више од минута, јави се исти глас:
— Понављам: слетећете на поље Е.Л.И. 93, тачка 71/08. Добро дошли
на Земљу!
Игор укључи спољну везу и понови одлучним гласом:
Чекамо ваш одзив. Сва наредења о слетању обустављена до до-
бијања одзива.
Овог пута одговор доде одмах:
Чекање одзива непотребно. Поступите по добијеним инструкци-
јама!
— Захтевам неодложну везу с председником Уједињених нација
Земље!
Пауза, испуњена пуцкетањем потраја дуже. Као да је невидљиви
саговорник тражио додатне информације и упутства.
— На Земљи корените промене. Уједињене нације распуштене пре
осам година. Поступите по добијеним инструкцијама!
Игор за тренутак прелете погледом преко наших лица, као да испитује
наше реакције. Поред редовног особља ту су већ били и сви чланови Савета брода, пажљиво пратећи разговор. На свим лицима се видела збуње-
ност и много неизречених питања. Игор тада, мимо и одлучно, рече у
микрофон:
— Не примам наредење од обичног компјутера! Захтевам везу са
званичним председником људске расе!
Згледасмо се. Компјутер? Да ли је могуће? И по чему то командант
закључује?
Напето смо чекали одговор. У Командном одељењу само се чуло
тихо зујање климатизатора који су обнављали ваздух и лагано пулсирање мотора брода. Глас се убрзо јави поново, истог тона, не показујући никакво узбудење или протест:
— Говорите са најодговорнијим и овлашћеним председником планете
Земље. Ја нисам обичан компјутер већ YWЕ-03, централни компјутер
федералног бироа планете Земље за стварање и регенерацију компју-
тера, робота, транспортера и уредаја. Моја функција је да будем цен-
трални налогодавац планете. Веза с представницима људске расе немо-
гућа, сем на Земљи. Сви преживели припадници људске и сродних раса су
у резерватима с подношљивом атмосфером. По слетању обавезна упо-
треба скафандера — атмосфера отровна за све облике живота који користе кисеоник. Поступите по добијеним инструкцијама. Разговор завршен.
Затим се у везама чуло само далеко пуцкетање. Командант
покуша још неколико пута да ступи у контакт — свака информација је
сада била од огромне важности, али се глас више није јавио. Планета
Земља је ћутала, обавијена облацима.
Игор коначно одложи микрофон:
 Чули сте — рече члановима Савета брода. — Ситуација је веома озбиљна и нејасна. Где су људи? Шта се догодило с Уједињеним нацијама? Зашто компјутер није упознат са шифром за распознавање у ванредним условима? Ту шифру су знали само председник Уједињених нација д председник Комитета за истраживање космоса. Компјутер је не зна јер није програмиран и пуштен у рад од стране тих органа. Очигледно је да сада делује независно од људи, ко зна с каквим циљем. Бојим се да пред собом имамо један усавршени облик електронског компјутера — самозваног налогодавца и тиранина целе планете. Чини се да су Земљом, у загаденој атмосфери, загосподариле машине, стекавши способност регенерације, самопроизводње и самоор-
ганизације. Молим ваше предлоге за даљу активност...
Вратио сам се свом уредају за емитовање. Ако још игде има људи,
онда овај мој посао има пуну сврху и смисао. А ако их нема, или су
лишени одговарајућих уредаја за везе... Погледао сам чланове Савета
брода. Њих седморо је сада одлучивало о судбини не само брода, већ
можда и целе Земље и људске расе уопште...
Послао сам у свемир шифру за распознавање, а затим почео да емиту-
јем поруку која је била на реду — област органске хемије. Ако још
игде има људи, помислих. Емитовао сам брзо, најбрже што сам могао,
брже него икад до сада... Требало је послати што више драгоцених знања
планете Еи Би ... Јер, ако још игде има људи...

23. АПРИЛ 2021. ГОДИНЕ:

Већ трећи дан наш брод лагано клизи кроз мрачни свемир боје мастила,.
уперивши све своје моћне антене у правцу Земље. Непрекиидно упућу-
јемо позив људима и анализирамо све шумове који до нас допиру. У
почетку је у везама владала потпима тишина. Затим, све чешће, јављали
су се равномерни импулси аутоматских бродова који су нас тражили. Очи-
гледно, централни компјутер је предузео мере... Већ други дан свемир
хруји од тога. Могућност да нас нађу била је занемарљиво мала. То
је била тек демонстрација снаге према којој је познато упоредење
о тражењу игле у пласту сена имало далеко више изгледа на успех.
Лебдели смо у свемиру, ласера спремних за дејство, начичкани антенама
1 апаратима свих врста... Медутим, осим тог медусобног комуници-
рања аутоматских борбених летелеца са Земље, свемир је био нем.
Нд једне људске речи, чак ни уздаха... На спавање :смо се повукли
два сата касније него обично, узнемирени и забринути: шта се догодило
с човеком, с целом људском расом?

24. АПРИЛ 2021. ГОДИНЕ:

Ноћас дуго нисам успео да заспим. Било је већ два часа изјутра по
бродском времену када ми једна мисао проструја кроз свест. Готово
отрчах у микротеку и из обиља материјала с планете Еи Би издвојих
филмове о њеној историји. Тај део смо само површно прегледали, оријен-
тишући се на научне гране које су нам изгледале непосредно потребне.
Веровао сам да ћу ове микрофилмове проучити тек на Земљи, у некој
пријатно замраченој сали на обали мора, са сунцем на окнима, благим
дахом пролећа и мирисом младе траве који струји кроз отворене про-
зоре...
Уместо тога грозничаво сам их прегледао, уз тихо хујање-
климатизатора који ми је тукао у леђа, на висини од 250.000 километара
изнад Земље ...
Било је већ прошло четири часа када сам завршио. Пажљиво сам издвојио
потребне микрофилмове да о њима известим команданта, и заспао у
својој соби тешким, немирним сном ...
У девет сам се појавио у командном одељењу. Очекивао сам Иго-
ров прекоран поглед и пажљиво смишљао речи којим ћу га упознати са
својим открићем и његовим значајем у овој ситуацији; он је био елек-
троинжењер и нисам очекивао да ће сада имати много интереса за исто-
рију планете Еи Би. Али, на мене нико и није обратио пажњу. Сви звучници
спољних веза су били укључени, а из њих је допирао неразговетан, раски-
дан глас неког ко очигледно располаже врло слабом радио-станицом.
До нас су допирали поједини слогови, ретко цела реч, али је глас, несум-
њиво, био глас човека! У њему се осећала радост и нада, узбудење и
немоћ, била је то готово немушта порука која се губила у пиштању,
прекидала и поново јављала из велике даљине:

— ... ове ...
уба ...
зо ...
једињење ...
план ...
мље ...
лони...
ете ... зив ... јуз ... аси... ил... седник ... не спу ... зем ... запад ...
тридесет... шест... жно ... гребе ... помо ... за на...

— У одељењу веза снимају поруку: изгледа да се исти текст по-
навља. Ако је тако, убрзо ћемо знати шта значи, саставиће све те сло-
гове у целину, као каменцице расутог мозаика — рече ми Игор. После
непуних десетак минута веза се прекиде. У микрофонима се опет чуо
само шум далеких електрицних пражњења...
— Идемо у одељење веза — рече Игор.
— Подаци су унети у компјутер — обавести нас први официр оде-
љења. — Очекујемо резултат сваког тренутка ...
И заиста, на компјутеру заиграше светлости сијалица и Игор нареди: —
Укључите централни екран!
На екрану се појавише бледозелени, фосфоресцентни низови слова и бро-
јева, и сви грозничаво почесмо да читамо:

ХОМО ЗОВЕ ГОЛУБА! ЗНАМ ЗА ПРВИ ЗАЈЕДНИЧКИ ЛЕТ. ОГ-
ЊИШТЕ ЈЕ НА НЕБУ. ЦРВЕНЕ ИСКРЕ ОБОЈИЛЕ СУ ЦЕЛУ ПЛА-
НЕТУ. ДА ЛИ СУ ОБА СРПА ВЕШТАЧКА? ВЕЋИ БОЉЕ СЕЧЕ. НАЂИ
ТАБУЛА РУДОЛФИНА ГДЕ СУНЦЕ ЗАЛАЗИ. ВЕЗУВ БАЦА ТРИ ЗЕ-
ЛЕНЕ ИСКРЕ У НЕБО. ПОЗДРАВ ОД КУН ИЛ СУ, ПРЕДСЕДНИКА
ХОМИНИС СУИ ЈУРИС.

Прочитали смо поруку неколико пута и збуњено се згледали.
— Ја ово ништа не разумем — рече командант. — Изгледа да је у
питању нека шифра. Или је, можда, тај који се јавља...
— Ако је шифра, онда је упућена нама — рече официр у одељењу
веза. — Ми смо једини брод с људском посадом — аутоматским
летелицама би се јавио помоћу програмираних низова импулса. Затим,
¦одговарано је на истој таласној дужини на којој је отишла наша по-
следња порука.
— По свему судећи, упућено је нама — закључих. — То што је
на одредени начин шифрирана говори да је у питању важна порука.
Најзад, у њој има сувише система да би могла да буде порука неког
неуравнотеженог телеграфисте. Али, који је ту систем шифре употребљен?
Који бисте ви систем употребили да збуните електронски мозак који вас
ослушкује?
— Прегледаћете све кодексе са шифрама, нарочито оне старије — изјави
командант. — чим додете до неког резултата јавите ми се! И наставите
с ослушкивањем. Можда ће се поново јавити.
Али, прошло је и десет часова, а звучници остадоше неми. Из одељења
веза доде одговор да шифра још није надена. Јасно је да »хомо« на
почетку знаци човек, а »хоминис суи јурис« независно слободно чове-
чанство, на не баш правилном латинском језику. Табуле рудолфине је
назив Кеплеровог зборника тестова из 1621. године, који је током целог
17. века био основни астрономски приручник. Оно »где сунце залази«
можда значи да треба тражити неко издање те књиге које је изашло на
Западу, у западној Европи или Америци, а таквог издања на броду
нема, па чак ни било каквог издања те књиге. »Везув« се вероватно
не односи на сам Везув, угашени вулкан у Италији. Али, на шта се односи,
какав је то заједнички лет и јесмо ли ми голуб, какве су то искре и какав
је то вештачки срп — још увек је нејасно.
Разочарано сам пошао у микротеку. У тој поруци је било нечега,
неког система, наслућивао сам. Али, шта је кључ? И како доћи до ре-
шења? Изабрао сам неколико књига — микрофилмова и убацио их у
пројектор, надајући се да ће ми помоћи да нађем прави траг. Али, после
пола сата поново сам био обесхрабрен: нисам знао ништа више него пре
тога. И тада ми поглед паде на макету наше свемирске крстарице
»Уједињени народи планете Земље« коју сам, помало сентиментално,
пренео са нашег брода који је остао на далекој планети Еи Би. На
прамцу је било исписано пуно име брода, али са друге стране, оне
окренуте зиду... да, с друге стране? Нејасно сам се сећао да је ту
било нешто друго, неки цртеж, шта ли? У два корака предох просторију и
окретох макету: са друге стране, уместо имена, био је стилизовани
ертеж голуба са маслиновом гранчицом у кљуну, цртеж симболичног
голуба мира! Било је јасно, ми смо тај »ГОЛУБ« из поруке. Али оно
остало...
Укључих стони екран и добивши од централног компјутера
тачни текст поруке седох, са главом у рукама, читајучи полако реч по
реч...
После мање од пола сата био сам поново у командном одељењу.
Већ први поглед на Игорово лице јасно је све говорио: порука још није
била дешифрована.
— Одзив за распознавање у ванредним условима који си тражио од
оног компјутера-наредбодавца је »СОЈУЗ«, зар не? »АПОЛО-СОЈУЗ«,
то је цела позивна лозинка и одзив? — упитах га, силећи се да будем
равнодушан.
Игор изненађено диже главу: — Како знаш?
— »ЗНАМ ЗА ПРВИ ЗАЈЕДНИЦКИ ЛЕТ« — одговорих.
— Хеј, па то је реченица из поруке — узвикну он.
— Да, и она у ствари значи: Знам за лозинку и одзив »Аполо-Сојуз«,
први заједнички лет у космос. А то нам казује да је онај који је
емитовао ту поруку овлашћени представник Уједињених нација, посто-
јале оне још увек или не. Као што видиш, у питању је обична, асоцијативна
шифра. Али, уједно шифра коју може да састави и дешифрује само човек,
компјутер не!
— Али, остали текст, остали...
— Мислим да сам успео да дешифрујем. Ево га:
ОГЊИШТЕ је симбол куће, дома, онога чему ми идемо. ЦРВЕНЕ ИСКРЕ ОБОЈИЛЕ СУ ЦЕЛУ ПЛАНЕТУ — која планета је називана »Црвена планета« пре но што је човек ступио на њу? СРП је симбол месеца, а која планета има два месеца за које се дуго претпостављало да су вештачка? Пре-
цизирано је да се треба упутити ка већем месецу, западно од неког
географског објекта који носи Кеплерово име, а Везув је вероватно
симбол вулкана, односно кратера. Према томе, овако преведена, по-
рука гласи:

»ЧОВЕК ЗОВЕ БРОД УЈЕДИЊЕНИ НАРОДИ ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕл
ЛОЗИНКА И ОДЗИВ ГЛАСЕ: АПОЛО-СОЈУЗ.
ВАШ ДОМ НИЈЕ НА ЗЕМЉИ! ПЛАНЕТА МАРС, ВЕЦИ ЊЕГОВ МЕСЕЦ — ФОБОС!  
ЗАПАДНО ОД КЕПЛЕРОВОГ ГРЕБЕНА, У КРАТЕРУ СТИКНИ, ВИ-
ДЕЦЕТЕ ТРИ ЗЕЛЕНА ЗНАКА. ПОЗДРАВ ОД КУ ИЛ СУ, ПРЕД-
СЕДНИК СЛОБОДНОГ ЧОВЕЧАНСТВА!

Игор дубоко одахну: — Изванредно! Честитам! Само то може бити,
несумњиво!
Затим заповеди у микрофон: — Молим карту Фобоса на централни
екран!
После непуног минута наш брод је, постепено убрзавајући, летео
ка Фобосу, једном од ретких места у васиони на коме се сањало
о слободи, планети Земљи и ковали се планови за њено ослободење.
Стајао сам крај прозора посматрајучи како се поново, као и пре
петнаест година, Земљина лопта лагано удаљава, само с том разликом
што овог пута нисмо ни слетели на њу. Топла, плава планета, наш једини
прави дом! Фобос, што у преводу значи страх, само је успутна станица
до наше планете. Или, место где ће изумрети и последњи представници
расе која се поносно звала ЧОВЕК, ХОМО? Тамо су могући само
вештачки услови живота, што значи да је ту тек шачица љјуди. И тада се
поново сетих микрофилмова из историје планете Еи Би о којима нисам
стигао да известим команданта. Али, да ли ће искуство и знање једне
изумрле цивилизације помоћи да се људска раса одржи, врати на Земљу
— или ће остати да лута космосом тражећи своје ново, слободно преби-
валиште, нову Земљу? Било је много питања без правог одговора,
превише непознатог, о чему ће тек време донети свој коначни суд...
Брод за неколико степени промени правац, и Земља, обавијена бело-
-сивим веловима облака, отплови из видног поља. Уместо ње појави
се величанствени Јупитер, а непрекидни, магловити појас астероида измеду
Јупитера и Марса сада се распао на милијарде тела различитих величина
измеду којих као да је лебдео облак светлуцаве прашине... Брод се
окрете за још неколико степени, и сада је равно пред нама било црвен-
касто тло Марса а иза његовог хоризонта појављивао се, црн у против-
светлу, мали лук Фобоса. Летели смо једни другима у сусрет — наш
брод гоњен свим расположивим моторима, и малени Фобос у свом
вечном, брзом обртању изнад сувих канала и великих кружних кратера
равног дна на површини те црвене планете која носи име бога рата —
МАРСА.
У командном одељењу смењивали су се извештаји и наредења —
навигационо, погонско, навигационо, везе, опет погонско...
Најзад, сви прорачуни су завршени, брод је заузео потребан курс: за мање
од десет минута имаћемо Фобос под собом, као на длану...
— Збиља — упитах Игора у тренутку предаха — нисам стигао да
те питам... На основу чега си закључио да говориш са компјутером?
— Погледај — одговори Игор, ширећи карту Земље.
Погледао сам: тачка Е.Л.И. 93, 71/08 налазила се на месту где је
Атлантски океан био најдубљи... Чак ни најмањег острва није било
у близини...
— Одабрао је најпогодније место да нас уништи — рече Игор. —
Наша експлозија, током слетања, одјекнула би као највећа бомба, али
до обале би допрла само као мањи талас и удар топлог ветра. И све
би било готово ...
— Али, могао си помислити и да се ту налази вештачко острво са
космодромом...
— И још нешто. Сећаш ли се шта је рекао: »На основу ваше брзине
израчунао сам да сте могли доћи овако рано«. Реци ми, који би човек
за неколико секунди успео да све то израчуна? Требало би му неко-
лико минута само да припреми податке за компјутер... Био је до
краја рационалан и ефикасан, као што видиш, али није успео да нас пре-
вари. А ми њега већ јесмо. Добили смо прву битку. Но, тек нас очекује
прави рат: људи против компјутера и робота, тих отргнутих производа
људског ума и руку...
Тло Фобоса, наглашено облог хоризонта, било је под нама. Кратер
Стикни и дугачак Кеплеров гребен још су били укосо и у дубокој тами.
Затим, облина горњег прстена кратера одједном поче да се шири, прво
као јако спљоштена елипса, затим као јаје, док не испуни цео екран.
По дну су се још вукле дебеле заставе таме и није се видела никаква
светлост. Цекао сам уздржаног даха — да ли је могуће да сам по-
грешио, да та порука значи нешто сасвим друго? Или, оно најгоре, да
ништа не значи? Да је све то било само узалудна нада и моја вештачка,
насилна конструкција смисла поруке?
Први зрак сунца паде на дно кратера, његов северни део се одјед-
ном осветли, и сасвим доле, дубоко на дну, бљесну једно велико,
фосфоресцентно око и остаде да светли бледозеленим, радосним сјајем.
Дубоко сам одахнуо и погледао око себе — командним одеље-
њем проде шапат олакшања. А затим, заједно, заблисташе још два весела
зелена ока, тако да су сада образовала нешто издужен троугао. Истог
тренутка у звучнику одјекну јасан, снажан и радостан, близак и веома
узбуђен људски глас:

СОЈУЗ ЗОВЕ АПОЛО. ПОВРАТНИЦИМА СА ПЛАНЕТЕ ЕИ БИ:
ВИДИМО ВАС! САДА СТЕ ТАЧНО НАД НАМА. ТЛО ЈЕ РАВНО И
ТВРДО,
СЛОБОДНО СЛЕТИТЕ У ОЗНАЧЕНИ ПРОСТОР.
ДОБРО ДОШЛИ У СЛОБОДНУ КОЛОНИЈУ УЈЕДИЊЕНИХ НАРОДА ПЛАНЕТЕ ЗЕМЉЕ!

И велика, савршена свемирска крстарица планете Еи Би, која је кроз
свемир носила поруку мира, пријатељства, добросуседства и разумевања
планете Земље и људске расе, поче да се спушта на дно кратера на
Фобосу да би се ту припремила за рат, за беспоштедну борбу за ослобо-
ђење планете Земље и целе људске расе ...

Миливој Анђелковић